Da li znate šta je preverbalna komunikacija?

Osjećate pritisak u glavi, “kuva” vam u stomaku, imate “knedlu” u grlu, trne vam cijelo tijelo, svrbi koža… Da li ste znali da su ovo samo neki od manifestnih oblika preverbalne komunikacije? I da ona nije ni verbalna ni neverbalna, već treća vrsta “razgovora”, koji nastaje pre nego što progovorimo i održava se tokom čitavog života. Nema verbalne simbole, pa drugima nije tako očigledna. Ali, njoj pripadaju svi oni osećaji koji dolaze iz tela i pokušavaju da nam nešto kažu, a mi ih “obrađujemo” kako bismo shvatili šta poručuju.

Šta je to preverbalna komunikacija, kako se izdvaja u odnosu na ostale oblike opštenja i da li je za nju potrebna veština, objašnjava Leonora Pavlica, klinički psiholog i sertifikovani konstruktivistički psihoterapeut.

“Glavna funkcija preverbalne komunikacije je da obezbedi odgovor na podsticaj iz sredine”, kaže sagovornica “Života plus”.

“Već u najranijim stadijumima razvoja vidimo da dete može da kaže majci šta mu treba ili suzama i prstićima pokaže. Dakle, preverbalna komunikacija nije okrenuta ka spolja, već ka unutrašnjem razumevanju sopstvenog tela i njegovih signala.”

A, telo proizvodi razne osećaje u nastojanju da sa nama komunicira..

“Primarne emocije se vezuju za fiziološke potrebe i manifestuju kroz grčeve u stomaku, “zavijanje” creva, osećaj suvih usta ili pritiska na bešiku. Sa fiziološkim potrebama se rađamo, ali ne znamo da ih interpretiramo i u početku deluju zbunjujuće. Postepeno, procesom socijalizacije, dete uči da sluša poruke koje mu telo šalje i može da im izađe u susret. Počinje da pravi razliku između osećaja kada mu se vrši velika ili mala nužda, a kada se javlja glad, žeđ. Tek kada spozna osećaj hladnoće i poveže ga sa činom pokrivanja, noću će navlačiti ćebe na sebe u pokušaju da se utopli”, objašnjava klinički psiholog.

Preverbalna komunikacija je isto tako stvar emocija. Na početku ne umemo da ih dešifrujemo, pa je zadatak roditelja da decu postepeno edukuju da raspoznaju i adekvatno odgovore na određeno emocionalno stanje. Naša sagovornica kaže da je prvi korak – imenovanje emocije.

“Roditelj bi trebalo da poveže elemente u celinu i detetovim osećajima da smisao i značenje, prevede u verbalne simbole. Kada ono oseća napetost u glavi i grč u rukama, a ne zna šta mu se dešava, kroz razgovor sa odraslima obrađuje ovu emociju i daje joj neko ime (u ovom slučaju – bes). Sledeći korak je naučiti dete da ih prazni, tako što će uspostaviti komunikaciju sa sobom i svojim telesnim senzacijama, a potom sa sredinom. Ako izostane ovo prvo, osoba će kad odraste kroz svet koračati sa veoma primitivnim, sirovim emocijama, koje i sama ne razume, a čija će ekspresija biti neartikulisana”, objašnjava Pavlica.

Da bi se bolje razumeli signali koje nam telo šalje, dizajnirana je psihoterapijska tehnika – verbalizovanje preverbalnih konstrukata pomoću elemenata. Ona započinje opisom dominantnog osećaja i njegove suprotnosti. Recimo da je osećaj koji stvara nelagodu “bol u grudima”, a da je suprotnost “mir u grudima”. Zatim se od osobe traži da ih poveže sa – slikom, bojom, muzikom, kućom i cvetom, i to kroz sledeću formu pitanja: “Kada bi to osećanje bilo slika, kako bi ona izgledala?”. Isto pitanje ponavlja se za ostale elemente, a osoba daje odgovor i na to kako bi izgledala njihova suprotnost.

“Na primer, neko je rekao da ga “bol u grudima” asocira na Munkovu sliku “Krik”, crvenu boju, distorzičnu muziku, oronulu kuću i zgaženi, uveli svet. Potom se ta osoba stimuliše da ove rasute elemente poveže u celinu pitanjem: “Po čemu su sve ove stvari slične?”. Uzmimo da je to asocira na gubitak, usamljenost. Isto se radi i za suprotan osećaj. Recimo da su asocijacije na “mir u grudima” – pejzaž, mirna zelena boja, prijatna muzika, mala kuća okružena cvećem, buket belih rada. Kada osoba poveže i ove elemente, dobija drugi kraj konstrukta i asocijaciju na ljubav, pripadanje. Dakle, sada umesto sirovih osećaja imamo verbalizovani konstrukt – gubitak i usamljenost nasuprot ljubavi i pripadanju. Na ovom primeru osoba se prisetila da je prvi put osetila takav bol u grudima kada joj je umro suprug i od tada ga često oseća u situacijama kada je usamljena. Telo joj zapravo poručuje da nije dovoljno obradila ovaj tragični gubitak i osećaj bola u grudima je za nju jedina spona i vid komunikacije kojim oživljava sećanje na muža.”

Na osnovu ovakve postavke stvari možemo da zaključimo da je važno da ovladamo preverbalnom komunikacijom, kako nam se naši osećaji ne bi činili kao haotična smesa sa kojom ne znamo šta da radimo. Ako ih ne protumačimo, gomilamo ih kao neprijatno iskustvo i ne možemo da im se suprotstavimo. Leonora kaže da se tu misli i na anksioznost i panične napade.

“Ljudi često doživljavaju “kuvanje” u stomaku, a ne znaju zbog čega im se to dešava. Upadaju u začarani krug, u kome svaka nova epizoda vodi sve većem nemiru, strahu i odsustvu kontrole. A, ako analiziraju taj osećaj i shvate da im se javio kada su ih, na primer, roditelji prvi put ostavili u vrtiću, uvideli bi da im je to nesvesni simbol straha od napuštanja i ideje da nikada više neće videti mamu i tatu. Kasnije, tokom života, taj isti osećaj se ponavlja prilikom svađa sa partnerom, jer svaka svađa evocira ideju o napuštanju. Zato je potrebno da se uvide suptilne nijanse u intenzitetu svađe i shvati da rasprava ne mora nužno značiti odlazak drage osobe. Kada čovek uspe da prida značenje svom osećaju i razume ga, postaje jači od njega. Tada ume sa tim da se bori i uspostavlja kontrolu nad svojim životom. Jer, “neprijatelj” je manje moćan ako ga poznajemo i prepoznajemo mu slabe tačke. Tako dolazimo i do toga da smo sami sebi najveći neprijatelji…”

Strahovi posledica krutog vaspitanja

Načelno, svi odrasli umeju preverbalno da komuniciraju i uspešno tumače svoje fiziološke potrebe. Međutim, priča postaje kompleksnija na nivou emocija. Tada se, kaže Pavlica, vidi da postoje oni koji tu nisu vešti i oni koji odlično razumeju svoja osećanja, umeju na vreme da ih prepoznaju i znaju da ih obrade:

“Srećni pojedinci su odrastali u domu gde se o emocijama pričalo slobodno i otvoreno. S druge strane, mnogo je onih koji ne umeju da interpretiraju ni elementarna emotivna stanja. To je verovatno posledica krutog vaspitanja, u kome su dominirale zabrane ispoljavanja emocija ili društvenog okruženja koje ne favorizuje jasnu emotivnu razmenu. Zato je toliko ljudi preplavljeno raznim vrstama strahova, pa traže psihijatrijsku pomoć.”

Isti osećaji, različita značenja

Svako od nas daje različita tumačenja manifestnim oblicima preverbalne komunikacije.

“Za nekog je knedla u grlu simbol nesigurnosti tokom javnog nastupa, za drugog nagomilani bes koji pokušava da suzbije. Zato se kaže da se preverbalna komunikacija odnosi na naša uverenja o tome šta smo, ko smo i šta možemo, a šta ne”, objašnjava sagovornica “Života plus”.

Izvor: Novosti